En Ternbul je odrastala u Kentu. Volela je knjige još kao dete i sa šest godina je počela da piše priče. Ona i njena sestra Linda provodile su sate izmišljajući igre. Pretvarale su se da su pirati, ili sirene, ili su se igrale Robina Huda. Izmišljale su države i pisale priče o njihovom stanovništvu. Ana je bila stidljivo dete koje nikada nije volelo školu, koja joj je, prema sopstvenim rečima, postala podnošljivija kada je ušla u tinejdžersko doba.

Zaposlila se sa sedamnaest godina i prvi posao joj je bio u sindikatu prosvetara kao daktilografkinje. Zatim je jedanaest godina radila kao sekretarica advokatima. Pokušala je da završi studije i postane učiteljica, ali nije mogla da se nosi sa učionicom punom dece. Posvetila se majčinstvu, za koje kaže da je bio najbolji posao koji ju je najviše ispunjavao - volela je da bude kod kuće s decom i smatra da su njena deca imala velikog uticaja na njeno pisanje.

Anina deca su sada odrasla, a ona danas živi u Vest Midlandsu sa suprugom.

Napisala je brojne knjige za mlade i osvojila brojne nagrade. Anine prve dve knjige bile su objavljene sedamdesetih godina prošlog veka. Do danas je napisala preko 30 knjiga (slikovnica, novela i romana) i mnogo pripovedaka.

* * *

Knjiga Bez stida, bez straha bila je u užem izboru za nagradu Vajtbred u konkurenciji za dečju knjigu 2004, kao i za Gardijanovu nagradu u istoj kategoriji.

Autorkin talenat za detalj je besprekoran. Upečatljiv je način na koji je uspela da mirnim i usredsređenim stilom naracije do kraja izvede i zadrži kvekerski duh. I premda je knjiga napisana bez zauzimanja za jednu ili drugu stranu u klasnom sukobu koji čini osnovu zapleta, čitalac ne može a da se ne zamisli nad posledicama verskog fanatizma.

Gardijan: Evo romana koji bi vredelo najaviti fanfarama... Zadovoljstvo ne leži toliko u iznenađenjima zapleta, koliko u jasnom, preciznom i elegantnom jeziku koji nas vodi u središte osećajnog sveta svakog pojedinačnog lika. Kraj romana dovodi čitaoca do suza i do nade da će uslediti nastavak...